KK Partizan – Geneza propasti najvećeg srpskog kluba

Retke su situacije u kojima bi navijači Partizana potpisali kapitulaciju. Nije se to desilo ni kada je tadašnja Taukeramika uz pomoć sudija srušila njihove snove, ni kada je CSKA demonstacijom sile sasekao mladu okosnicu tima, pa ni kada je Džoš Čildres niotkuda spasao Teodosića i Olimpijakos, a Partizan ostavio u suzama. Čak ni Nolan Smit nije uspeo da sruši duh navijača Partizana, iako je to, ispostaviće se, bio početak jednog tužnog perioda u istoriji kluba.

Ipak, prethodne godine tokom kojih je najveći klub sa ovih prostora uglavnom hibernirao, polako su, ali sigurno, lomile „grobare“. Tračak nade i talas optimizma doneo im je italijanski šmeker, slatkorečivi i talentovani trener Andrea Trinkijeri, ali je najbolja sezona kluba u prethodnoj deceniji sasečena epidemijom korone. Umesto borbe za titulu u ABA ligi i Evrokupu, navijači Partizana su morali da prihvate staus quo, prekid sezone i činjenicu da će sve morati ispočetka.

A onda je otišao Trinkijeri…Ne može se to mnogo zameriti Italijanu. Dobio je ponudu da vodi tim u Evroligi, i sasvim izvesno daleko unosniji ugovor. Ali je njegov odlazak sigurno zaboleo mnogo više nego što su „grobari“ spremni da priznaju. Trinkijeri je pričao sve ono što su navijači želeli da čuju, a što je još važnije, reči je uspeo da potkrepi delima.

Uvek ćemo imati Pariz, ali davno je bila 2010. godina

Od odlaska Trinkijerija, stvari u Partizanu su se vratile u pređašnje stanje – solidan tim bez realnih ambicija za trofeje u ABA i Evrokupu. Iako je tim ostao gotovo nepromenjen, sem Kori Valdena koji je pojačao najvećeg rivala, od samog starta sezone bilo je jasno da Partizan ne može da ponovi igre iz prethodne sezone pod palicom Vlade Šćepanovića.

Poraz od Borca iz Čačka u ABA ligi samo je najavio krah koji će uslediti, a koji nije mogao da se zaustavi ni promenom trenera. Sašo Filipovski preuzeo je tim koji je već bio u zaostatku u ABA, ali je i dalje imao šanse za plej-of. Uspeo je da Partizan dogura do druge runde Evrokupa, ali je onda sve krenulo nizbrdo još brže. Povreda Jaramaza, odlazak nekolicine igrača i još jedan poraz od Borca u ABA samo su najupečatljiviji problemi kojih je mnogo.

Kako stvari stoje, Partizan neće proći drugu rundu Evrokupa, a u ABA ligi se već oprostio od učešća u plej-ofu, iako ima još da se igra. Po svim parametrima, ovo će biti jedna od najgorih sezona u skorijoj istoriji kluba. A pre samo desetak godina, KK Partizan je u Parizu igrao F4 Evrolige. Uspevao je Partizan posle tog istorijskog uspeha da se održi još nekoliko godina, ali je Nolan Smit zakucao poslednji ekser kada je Partizan ostavio bez Evrolige posle više od decenije konstantnog učešća u njoj.

Uspon Crvene Zvezde samo je doprineo „propasti“ večitog rivala i, trenutno, ne vidi se svetlo na kraju tunela. Partizan u svojim redovima nema mlade talente koji mogu da napreduju, te budućnost ne izgleda dobro. Kratkoročna rešenja na poziciji trenera i neprovereni stranci od kojih tek poneki pokaže da je dostojan dresa koji nosi svakako nisu pravi put ka oporavku.

I mada navijači Partizana neće potpisati kapitulaciju ni sada, teško je ostati pozitivan nakon godina relativne irelevantnosti kroz koje je klub prošao i još uvek prolazi.